Како сачувати село и пољопривреду у Србији? Да ли је решење у коришћењу генетски модификованих организама? Можда у коришћењу добрих искустава из света као што је пример пермакултурне праксе? Или можда нешта треће?!


Пољопривреди и селу у Србији данас прете велике опасности. Између осталог то је "бела куга", тј смањење броја становништва. Проблем су и лобисти међународних корпорација који траже да се дозволи производња и увоз генeтски модификованих организама (ГМО).



Да ли је Србији потребна производња ГМ хране?

Сигурно да није! Агропотенцијал Србије је довољан да подмири потребе не само Србије, већ да оствари и одређене вишкове за извоз на страна тржишта. Питање је како искористити тај потенцијал!



Шта је генетски модификована храна?

Поред хране и питке воде, информација постаје такође ресурс. То су веома добро схватиле велике корпорације које манипулишу људским осећањима, генеришући егзистенцијалне страхове зарад профита, покушавајући између осталог да наметну продукцију и коришћење генетски модификованих организама(ГМО) као решење када се говори о опстанку човечанства. Без обзира на лобирања, јаку медијску кампању у корист ГМО, велики део научне и стручне јавности се овоме противи упозоравајући на несагледиве последице поигравања природом. Проблем је што се код производње ГМО врши укрштање гена једне врсте са генима животиње или биљке друге врсте, а што је још горе, вероватно и са генима човека. То може да има лоше последице, јер се у природи тако нешто никада не дешава, а наука нема јасан одговор о могућим дугорочним последицама.



Шта је проблем са генетски модификованом храном?

Неразумно је прехрамбену безбедност човечанства базирати само на неколико ГМ организама, јер интерактивност и природну разноврсност у природном окружењу нити једна лабораторија не може да замени. Већ сада доступна истраживања указују да коришћењем ГМО, тј ГМ хране у другој генерацији експерименталних животиња запажају се проблеми у функционисању органа, у трећој генерацији јављају се тумори, у четвртој генерацији бележи се бесплодност и велика смртност.


У једном интервјуу наш познати научник професор Миладин Шеварлић каже да не види зашто би Србија са четири милиона хектара обрадивих површина, и са седам милиона становника имала разлога да гаји генетски модификоване организме. Поготово што здравствено-безбедоносни проблем више не може да се прикрива. Постоји и агроекономски проблем јер за милион и двесто хиљада хектара површина под кукурузом, Србија као велики извозник кукуруза, ако прихвати ГМ концепт, морала би годишње да даје сто милиона евра само за набавку семена генетски модификованог кукуруза. То би био трошак сваке године, будуће да генетски модификовано семе кукуруза има у себи такозвани терминатор ген који онемогућава да се семе користи наредне године. Професор Шеварлић даље објашњава да би изгубили најпрофитабилнији део агропривреде – производњу семена и садног материјала, а наша семена данас се извозе у иностранство.



Да ли је пермакултура могући одговор ГМ лобистима?

Лобисти у Србији заговарају ГМ храну кријући се иза флоскуле да Србија не сме остати у "научном мраку", и ван "интеграционих процеса". Међутим у свету јачају покрети који се залажу за органску и здраву храну, покрети који нуде алтернативу катаклизмичним и фобистичким пројекцијама великих корпорација које имају само један циљ; – зараду!


Један од таквих покрета је и пермакултура. Пермакултура наглашава концепт хармоније и кооперативности са природним окружењем. Пермакултура од покрета ентузијаста, прераста у еколошко инжењерство и пројектовање - "дизајнирање" животне околине са циљем развоја "самоодрживости пољопривредне производње" по узору на природни екосистем. Истина у свету се и овај покрет полако комерцијализује. Све важнији постају сертификати и сертификатори, а мање се говори о развоју фундаменталних принципа пермакултуре и што је најважније недовољно о развоју научне мисли и праксе у области пермакултуре.


Првобитне принципе пермакултуре осмислили су Bill Mollison и David Holmgren. Они су седамдесетих година прошлог века почели развијати идеју о стабилним агро-системима на острву Тасманији, као реакцију на опасности коришћења интензивне агро-индустријске методе, где је неконтролисаном и прекомерном употребом хемијских средстава у пољопривреди додатно трована земља и вода, умањујући плодност земљишта и смањујући биолошку разноврсност. Приступ концепту под називом пермакултура био је њихов одговор, те су издали своју прву публикацију: „Permaculture One“.



Основни принципи и начела пермакултуре


- Брига за Земљу: осигурати да се сви животни системи равномерно развијају. Ово је први принцип, јер без здраве земље, људи не могу опстати;

- Брига за људе: осигурати људима приступ ресурсима потребним за њихов опстанак;

- Праведна расподела: здрави и одрживи природни системи користе могућности интеракције где су сви елементи међусобно повезани у ланцима исхране.


И људи могу чинити исто. Управљајући својим потребама можемо заштитити природне ресурсе уз праведну расподелу и коришћење тих ресурса.
Пермакултура не посматра елементе у природи као усамљене, већ инсистира на односима у природи који се налазе у међусобној вези.



Принципи пермакултуре заснивају се на 12 начела:

(1) Посматрај и суделуј;
(2) Прикупи и сачувај енергију;
(3) Оствари принос;
(4) Примени саморегулацију и прихвати повратну информацију;
(5) Користи и цени обновљиве изворе енергије;
(6) Не производи отпад;
(7) Дизајнирај од узорака према појединостима;
(8) Спајај, а не раздвајај;
(9) Користи мала и спора решења;
(10) Користи и цени разноликост;
(11) Користи и цени рубна подручја;
(12) Користи промену реагујући на прави начин.
Нешта између


Значи постоје алтернативе опцији коју заговарају лобисти производње и коришћења ГМ организама и ГМ хране! Пермакултура је истина интригантан пример, али засигурно није једини. Зашто онда као алтернативу продукцији ГМО навести пермакултуру?


Добро је користити знања из других средина, али Тасманија, па и Америка су далеко. Треба знати да су првобитна пермакултурна искуства настала у еколошким и климатским условима који се битно разликују од оних у Србији. Пермакултура је била одговор на грешке које су чињене у у агрокомплексу Тасманије и САД!



Пермакултурни покрет код нас је генерално покушај појединаца или мањих група, за сада са недовољно артикулисаним намерама и циљевима. Чини се да варирају од искрено идеалистичких и добронамерних, понекад помодарских, па до прагматично материјалних разлога.


Гледајући неке интернет стране које се баве темом пермакултуре и посматрајући само наслове и фотографије постоји дилема да ли заговорници пермакултурне праксе у потпуности разумеју горе поменутих 12 начела! На пример било би погрешно плодна житна поља претворити у мале повртњаке или ливаде са жбунастим и закржљалим дрвенастим врстама, јер на тај начин негирају начела: (3)Оствари принос, (8)Спајај а не раздвајај, (11)Користи и цени рубна подручја, (12) Користи промену реагујући на прави начин.


Али да се разумемо; то је ствар личног става и опредељења и било која од поменутих опција (од идеалистичке до прагматично комерцијалне) је прихватљива, али у овом тренутку, само када говоримо о појединцима и мањим групама.


Мислим да је право и дугорочно решење нешта између. Треба наћи прави однос између еколошке "одрживости" и економске исплативости. Убеђен сам и тврдим да применом савремене науке и праксе кроз сразмерне и усклађене еколошке односе можемо имати економски исплативу агро-привреду на државном нивоу.


Принципе и начела пермакултуре, ако боље размислимо и те како добро су користили наши преци. Само је потребно са мером користити наведена начела пермакултуре, поготово дванаесто начело, поштујући традицију, постојеће ресурсе, властита знања и искуства, али РЕАГУЈУЋИ НА ПРАВИ НАЧИН И У ПРАВОМ ТРЕНУТКУ!


То значи следеће:

Охрабрити удруживање и повезивање сељака и власника малих и средњих предузећа зарад остварења заједничких интереса и циљева, заједничког наступа на домаћем и страном тржишту. Удруживање може и треба бити здрава основа за нормалан живот сељака на малим и средњим поседима, и добар основ за развој прерађивачких капацитета кроз сарадњу са малим и средњим предузећима. Такав наступ испоштовао би претходних једанаест начела поменуте пермакултуре и обезбедио равномеран и усклађен развој.


Прерађивачки капацитети би представљали унапређујућу компоненту агро-комплекса поготово у време када јача у свету интересовање за органску производњу хране. То су послови на производњи, сушењу и преради поврћа, воћа и меса, преради и паковању житарица, производња сокова, производња и прерада лековитог биља итд. Прерађивачке капацитете треба довести у функцију реализације постављених циљева агрокомплекса.


Код доношења закона који су у вези пољопривреде, првенствено водити рачуна о интересима Србије и српског сељака. Царинским стопама, али и субвенцијама и повољним кредитима треба заштити српски агрокомплекс. Не заборавимо; ако уништимо српско село уништили смо Србију!


Добром едукацијом пољопривредних произвођача у домену агро заштите, могу се избећи штетне последице по здравље људи, биљног и животињског света, и очувати здрав амбијент. Научна и стручна јавност мора имати отворен и конструктиван приступ према новим идејама, као што је поменута пермакултура, органска производња и сличне опције, водећи рачуна да нови приступи буду еколошки усклађени, научно верификовани и економски оправдани.


Усмереним и планским развојем туризма, и повратком становништва на село потребно је интензивирати помало заборављену делатност, а то је домаћа радиност. Могућности су велике; од производње текстилних предмета (вуне, народна ношња, везови и сл.) предмета од коже, неметала (керамика, глинене посуде), па до сакупљања и производње лековитог биља, сакупљања шумских плодова и развоја услужних делатности везаних за туризам.


Екстензивност, финасијски и организациони проблеми у свему наведеном представљају ограничавајући фактор, али ови недостаци могу се превазићи новим методама, мултидисциплинарним приступом, коришћењем информација добијених са различитих нивоа.


Дакле постоје алтернатива производњи генетски модификоване хране! Да би унапредили и ревиталилизовали српско село добро је користити и друга искуства као што је на пример пермакултура, али првенствено уважавајући науку, нашу традицију, еколошке и климатске карактеристике нашег поднебља.




мр Бранислав Шарчевић